U početku su se znakovi (putokazi) pojavljivali mnogo pre ,nego što su postojali automobili. Da bi pomogli putnicima na putu stavljali su (ili koristili postojeće) kamene-gromade sa oznakama, ostavljali ureze na stablima drveća, podizali krstove i druge, daleko vidljive građevine. Putnik je morao da razume značenje znakova i oznaka kako putem ne bi izgubio pravi smer.
Prvi pravi putokazi i znakovi su bili korišćeni još na putevima Rimske Imperije. U početku su postavljene samo dve vrste znakova. To su bili «Ustupi put», и «Oprezno– opasni deo terena». Sa takvim znakovima vozačima zaprežnih kola i kočija postalo je lakše i sigurnije da se nose sa prethodno neorganizovanim saobraćajem.
Sa razvojem stalnih puteva u starom Rimu, duž puta su se pojavili stubovi koji su ukazivali na pređeni put ili preostali put. Dve vrste tipa takvih znakova i pokazivača-stubova dugo vreme bili su jedine,primenjivane u Imperiji Rima, «Oznake na putu».
U početku su stubovi koji ukazuju na udaljenost od gradova počeli da se postavljaju u XVI veku. Na bočnoj strani puta na udaljenosti kilometar dalje, što je bilo jednako 1,0668 km,postavljena je putokazni stub.Njega su nazivali «prugastim putokazom»,jer je bio obojen bojama nacionalne zastave.
Vremenom, na stubovima blizu granica okruga, sela i gradovi su počeli da postavljaju table sa njihovim imenima. Pored toga, ispred raskrsnica nalaze se strelice-smernice ,koje pokazuju, do kojih naselja put vodi.
U IXX veku sve veći broj automobila primorao je svaku zemlju da usvoji svoja pravila saobraćaja, putokaze i znakove. Ali njihova različita tumačenja dovela su do nesporazuma prilikom prelaska granica. Postojala je potreba za stvaranjem nedvosmislenih znakova i jedinstvenih pravila, usled čega je 1900. godine održan prvi međunarodni Kongres o regulisanju vrsta i značenja putnih znakova. Na Kongresu su doneli razumnu odluku: na bilo kojim putokazima i znakovima trebalo bi da budu jednostavne slike i simboli koji će biti razumljivi svakoj osobi, čak i ako nisu pismeni.
Nakon Kongresa u Evropi, počeli su da se postavljaju prvi oblici putokaza, slični modernim. Uzimajući u obzir razvoj međunarodnih komunikacija u 1909. godine sazvan je redovni međunarodni (međunacionalni) Kongres. Učesnici kongresa su identifikovali i odobrili međunarodne uzorke putokaza (znakova). Na početku ih je bilo samo četiri: «neravni deo puta», « pred nama je oštar zavoj», « železnički prelaz» i «raskrsnica».
Međunarodni sporazumi o pravilima saobraćaja nastavili su da se razvijaju, a sedamdesetih godina dvadesetog veka na međunarodnim Kongresima, turističkim konferencijama odobreno je više od stotinu putokaza i znakova, koji su se sastojali od sedam odvojenih grupa.
Poboljšanje znakova i znakova se nastavlja, a sada možete pronaći osvetljene znakove, sa dodatnim znakovima koji menjaju svoje značenje u zavisnosti od saobraćajne situacije ili doba dana.
Neke osobenosti u značenju znakova, oznaka na putu mogu se razlikovati u različitim zemljama (konfiguracija, boja pozadine, oznaka), bolje je o tome saznati pre putovanja u inostranstvo (videti saobraćajna pravila u Crnoj Gori).
Velika većina zemalja, pre svega evropskih, odobrila je «Bečku konvenciju o ujedinjenju putokaza» (1968). Sada, pošto je naučio i položio saobraćajna pravila u svojoj zemlji, svaki putnik može doći u bilo koju od ovih zemalja i, predočavajući vozačku dozvolu, iznajmiti automobil. A onda, poštujući pravila puta, uživajte u prirodnim ili istorijskim znamenitostima različitih zemalja.
Poštovanje zahteva putnih znakova - sastavni je deo Zakona o drumskom saobraćaju različitih zemalja.
Poštovati samodisciplinu na putevima, vodite računa o sebi i onima oko sebe. Nikada ne zaboravite,da vas kući čekaju živog i zdravog deca,rođaci i bliski.